Кодови

КРУШЕВАЧКО ПОЗОРИШТЕ И ЊЕГОВА ВЕЛИКА ИМЕНА
Глумачка антологија
На Тргу глумаца 2019. откривене су бисте крушевачким легендама: Властимиру Ђузи Стојиљковићу, Миодрагу Петровићу Чкаљи, Ташку Начићу, Радмили Савићевић, Љубинки Бобић, Милану Пузићу. Позоришне представе играју се у овом граду редовно од 19. века, по кафанама, двориштима, трговима, а професионални театар постоји седамдесет шест година. И српски филм тешко је замислити без крушевачких глумчина. Откуд? У чему је ствар?

Пише: Ивана Стојановић Шешлак
Фото: Архива Крушевачког позоришта и Ивана Стојановић Шешлак

Народно позориште у Крушевцу, као професионално, основано је 1946. Међутим, историјат позоришног живота тог града сеже дубље у прошлост. Још од краја 19. века постојало је велико интересовање за театарску сцену и долазиле су многе путујуће трупе. Прилозима грађана дворана кафане „Касина” прилагођена је за извођење позоришних представа. Публика, дакле, гради своје позориште.
Професионално позориште основано је 30. марта 1946, а први управник био је познати глумац Борисав Михаиловић. Прва премијера изведена је већ 1. маја. Био је то комад Родитељски дом у режији Миодрага Наупарца. Играли су многи талентовани глумци: Вера Накић, Олга Станисављевић, Рада Миленковић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Лазар Јовановић, Миодраг Наупарац и Јован Аритоновић. Те године одигране су и многе друге представе: Сумњиво лице и Народни посланик Бранислава Нушића, Женидба Николаја Гогоља, Зона Замфирова Стевана Сремца, те Молијеров Тврдица.
На почетку, Позориште се сусретало са проблемима и успешно их превазилазило. У листу Победа Борисав Михаиловић средином 1947. истиче: „Дешава се да сами глумци врше декорацију позорнице, а то их често омета у припремању за наступ.”Ипак, успевали су да издрже сва искушења: „Свако је давао све од себе. Ни болест ни смрт нису били разлог да се откаже представа.”
Током 1950. Позориште прелази у нову дворану, салу ранијег Дома трговачке омладине. На десетогодишњицу оснивања, нови чланови Позоришта постали су и школовани глумци са Академије за позоришну уметност из Београда и Позоришне школе из Новог Сада. Управник Драган Ћировић том приликом изјављује како ће се „идућом сезоном дефинитивно оформити такво позориште које ће остати мало само по броју чланова и које ће својој публици дати стварну слику савременог позоришта какво мора да буде”.
Од 1. маја 1946. до 22. јуна 1959. године, Позориште из Крушевца извело је безмало две хиљаде представа. На жалост, тада долази до његовог привременог укидања.

ОД НАРОДНОГ ДО КРУШЕВАЧКОГ

Од укидања Народног позоришта до настанка Крушевачког позоришта пролази цела деценија. Позоришни живот одржава се првенствено напорима Културно-уметничког друштва „Абрашевић” и Радничког универзитета. Новоосновано Крушевачко позориште почиње рад са глумцима из Аматерског позоришта. Борисав Михаиловић поставља на сцену Подвалу Милована Глишића и Избирачицу Косте Трифковића. У плодоносном раду издвајају се бројне представе. Клаустрофобична комедија Душана Ковачевића играна је чак двадесет шест пута. Велику пажњу завређује и Лазар, велики кнез Звонимира Костића, у режији Небојше Брадића. То је четврта велика представа Крушевачког позоришта рађена поводом шестоте годишњице Косовске битке. Брадић је у Позоришту од 1982, а управник од 1991. до 1996. године. Проклета авлија, по Андрићу, у Брадићевој режији, побеђује на „Стеријином позорју” 2000. године. И тако редом; неизводљиво је да све то овде побројимо.
Бројне анегдоте и сећања јасно сведоче да је управо чика Бора најзаслужнији за домете Крушевачког позоришта. Заслуге припадају и другима, али је Борисав Михаиловић био је зачетник професионалног рада. Код ђака крушевачке гимназије уочавао је таленат и утицао на њихово глумачко опредељивање.
Борисав Михаиловић дипломац је Филозофског факултета у Београду, Смер за немачки језик и књижевност. Током студија, 1921, прошао је аудицију за прву Глумачку школу у Србији. Глумачку диплому потписао му је Бранислав Нушић. Не чуди, стога, да су се на репертоару Крушевачког позоришта нашла два Нушићева комада: Сумњиво лице и Народни посланик. Бора је био веома поносан на то што је Нушићев потпис на његовој дипломи,  о чему је сведочио и Миодраг Петровић Чкаља. Члан Народног позоришта у Београду Михаиловић постаје 1923. године. Две године касније, напушта га из здравствених разлога. Доктори му препоручују чистију средину.
Долази у Крушевац. Почиње да ради као професор у гимназији, али постаје и члан позоришта које је основао Драгослав Васиљевић Фига. У међувремену, био је професор гимназије у Штипу и члан позоришта у том месту. Док је био професор у Котору, члан је и тамошњег позоришта. Очигледно, свим срцем био је опредељен да не напушта глуму. У Крушевац се враћа 1932. и постаје члан Соколског позоришта, које је водио Миодраг Наупарац. Професионално позориште, као што смо већ навели, покреће 1946.
Већина крушевачких глумаца у додир са глумом долази у гимназији. Чкаља: „Тек када је чика Бора био сигуран да одређени ђак има смисла и заиста воли позоришну уметност, упућивао га је на прве мање професионалне задатке. Догађало се да многи ђаци имају талента, али театар нису озбиљно схватали.” Када је Чкаљу званично довео у Крушевачко позориште, Михаиловић му је рекао: „Сада стани. Скини капу, улазиш у храм.”
Глумица Радмила Савићевић о њему вели: „Велики Бора, мислим да је апсолутно заслужан за све оно што се у Крушевцу зове позориштем, велики педагог, редитељ, глумац.” Нико га, каже Радмила Савићевић, није могао надмашити на сцени. „Бора је волео Крушевац и људе са којима је радио. То што је позориште установило награду са његовим именом природно проистиче из огромног чика Бориног значаја.”Чика Бора каже, много година касније, да су млади стварали Крушевачко позориште, али је и то Позориште стварало и њих.

УПЕЦАНИ НАДИМЦИ

За Миодрага Петровића, славног под надимком Чкаља, везују се многе анегдоте. Једном приликом испричао је како је са друговима кришом посматрао глумце. Све му се чинило нестварним: „Кафана ’Таково’ имала је широк симс на којем је могло да се седи. Ту су се глумци обично одмарали. Прекопута кафане налазила се пиљарница чији је власник био отац мога школског друга Дебељаковића. Одатле смо их кришом посматрали.” Ту је први пут видео Жанку Стокић.
Надимак Чкаља, кажу, добио је током пецања. Од друга је затражио штап или чакљу. Међутим, погрешио је у изговору и рекао „чкаља”. Био је „мршав попут чакље”, па му је можда и зато надимак остао. Његов рођендан је 1. априла, на светски дан шале, а он је постао један од највећих комичара на јужнословенским просторима.
Често је са друговима правио позориште иза своје куће. Изводили су комаде познате им из школе, најчешће представу Косовски бој: „Волео сам да играм херојске роле. У овом случају био сам Милош Обилић. Почнем да се дерем, кад одједном: Пљус! Комшија Цока просу кофу воде на позориште.”
И Чкаља је похађао Крушевачку гимназију. Како није био изузетан ученик, Бора Михаиловић, Чкаљин разредни старешина, на оригиналу сведочанства записује: „Ученику се не препоручује да иде на факултет егзактних наука, јер тамо ништа неће урадити, али зато се препоручује нека уметничка школа, где ће показати изузетне резултате.” Било је то 1944.
Чкаља је надимак добио од друга, а Властимир Стојиљковић Ђуза од брата. Ђуза је од ђуз, због тврдоглавости. У крушевачком крају, објаснио је Ђуза, тако се говорило за магарца.
И Ђуза је глумом почео да се бави у Крушевцу као средњошколац. Тада се, признаје, заразио театром. Један је од глумаца у Родитељском дому, првој представи Позоришта. Ипак, није планирао да се тиме професионално бави. Најпре се уписује на Рударско-геолошки факултет, али га убрзо напушта и опредељује се за глуму. А глуму, каже, или имаш у себи или немаш. Педесете године остале су му у сећању као најбоље. Памти их по бројним турнејама, путовањима и дружењима.
У Пожаревцу, у породици грчког порекла, родио се будући великан српског глумишта Михајло Паскаљ. Његова породица касније се сели у Крушевац, где је ишао у основну школу, касније и у гимназију. Стално су га задиркивали због порекла, вичући: „Грче, Грче!” Стога одлучује да презимену дода наставак вић. Тако постаје Михајло Паскаљевић, познатији као Бата. У Крушевцу је пожелео и постао глумац.

КОМЕДИЈЕ И НЕВРЕМЕ

Милан Пузић такође започиње да се бави глумом још као ученик гимназије. У дворишту своје куће у Обилићевој улици, правио је позориште за комшилук, децу и одрасле. Са седамнаест година већ глуми на позоришним даскама у Крушевцу. Имао је жељу да буде пилот, јер је од детињства био одушевљен авионима. У гимназији је био члан моделаторске секције: „Иако сам увек говорио да ћу постати пилот, живот ме је повео другим путевима. Још док сам био у гимназији, у Крушевачком позоришту почели су да ми додељују неке мање улоге, затим све веће... И док сам дошао себи, већ нисам био пилот него глумац.”
Радмила Миленковић, удата Савићевић, рођена Крушевљанка, истиче да завичају дугује живот, а чика Бори за уметност. Од малена је била фасцинирана сценом. Из детињства, сећа се посете циркусу. Она и њена браћа били су одушевљени бацачем ножева. Покушали су да ту сцену понове код куће. Радмила је задобила повреду ноге, а сви су добили и батине. Каријеру започиње у Аматерском позоришту у Крушевцу. Крушевац је, каже, одувек имао јака аматерска друштва. Позориште је било посећено, увек се тражила карта више. Касније је била члан Нишког позоришта, да би потом дошла у Београд.
Љубинка Бобић је током 1915. боравила у Скопљу, где је посматрала глумце и касније радила као статиста. Једном приликом, Бранислав Нушић јој је рекао да ће бити министарка. Одлучна да крене глумачким путем, постаје члан Народног позоришта у Београду. Како би остварила своје снове, сама је истакла да ју је препоручио господин Нушић. Позната је и по томе што је одбила да игра током окупације: „Ја сам комичарка. Како да засмејавам публику кад је мој народ у ропству и гине?” Упамћена је баш по улози госпође министарке. Одиграла ју је 226 пута, чиме су се обистиниле Нушићеве речи.
Ташко Начић био је Крушевљанин цинцарског порекла. Отуда и његово карактеристично име. Као матурант Крушевачке гимназије, 1952. године уписује глуму у Београду. Према сведочењима, бриљирао је у улози Миткета у Коштани, те ће баш играјући ту ролу бити примљен у Академију позоришних уметности. (...)
Како нам имена ових великана потврђују, крушевачко поднебље глумачки је плодоносно, било да је реч о позоришту или филму. Плејада глумаца потекла одатле свесна је те необичне чињенице. Крушевљани се, наравно, тиме поносе.

***

Трг глумаца
Уочи Видовдана 2019, Крушевац је добио Трг глумаца. На њему су откривене бисте глумачким легендама: Властимиру Ђузи Стојиљковићу, Бати Паскаљевићу, Милану Пузићу, Ташку Начићу, Радмили Савићевић, Миодрагу Петровићу Чкаљи и Љубинки Бобић. Бисте су рад београдског вајара Зорана Ивановића и крушевачког Богдана Доброте. Бранислав Недић, управник Крушевачког позоришта, изјавио је тада да је лепо бити Крушевљанин кад се добија такав нови трг и да су глумачки великани заувек амбасадори свог града.

***

Пало им на памет
У емисији „Београде, добро јутро”, 1. априла 1977, Душко Радовић је рекао:
„Данас је рођендан Миодрага Петровића Чкаље. Нека су благословени оно двоје Крушевљана којима је тако нешто пало на памет.”